Буџетски корисник је свако правно лице које своје приходе базира на пореским изворима директно или индиректно на бази права која реализује код директног буџетског корисника. Ту спадају државни органи и органи локалних заједница и покрајина, државни правни субјекти у домену здравства и образовања и социјални фондови (државни субјекти пензијског и социјалног осигурања). Финансијски токови према локалним заједницама представљају извршење финансијских обавеза од стране буџетских корисника било према становништву било према правним лицима која не припадају номенклатури буџетских корисника. Евиденциони, књиговодствени и статистички систем на нивоу појединачних трансакција и територија које припадају локалним заједницама града или општине није заокружена конфигурација која може директно да пружи одговор на постављени захтев истраживања, агрегирањем појединачних трансакција. Зато је методологија пошла од сегрегације на два скупа крајњих корисника новца из фискалних извора:
1) становништво, чиме су обухваћене нето зараде и друга примања запослених и пензије које примају пензионисана лица;
2) правна лица која нису буџетски корисници тј. њихов главни извор прихода не потиче из фискалног система (без обзира што могу бити корисници буџетских средстава преко нпр. субвенција, стимулација итд.) већ из реализоване производње или пружања услуга на тржишту.
Финансијске трансакције према запосленима на локалним територијама (плате и примања од рада) није могуће обухватити директном обрадом података у евиденцијама буџетских корисника па је методологија пошла од врло прецизних процена масе исплаћених зарада и других примања по територијама локалних заједница на бази просечних зарада и броја запослених по појединим буџетским корисницима у општинама и градовима на основу статистичких извора.
За масе пензија по локалним територијама било је могуће извести агрегатне податке из евиденције Пензијско-инвалидског фонда (ПИО фонд).
За скуп правних лица која нису буџетски корисници било је могуће извести агрегатне податке по територијама општина и градова из евиденције Управе за трезор Републике Србије која оперише трансакцијама преко номенклатуре „корисника рачуна Трезора“ (КРТ).
Неопходно је разликовати канале и финалне кориснике буџетских средстава. Буџетски корисници део новца трансферишу другим буџетским корисницима те се та средства враћају у консолидовани буџет. Остатак средстава се трансферише преко рачуна корисника у банкама, било да се ради о физичким или правним (небуџетским) лицима.
Крајњи корисници буџетских средстава могу бити становништво и ванбуџетски корисници. Ка становништву средства долазе кроз зараде запослених, социјалну помоћ исплаћену од стане буџетских корисника, пензије и слично. Са друге стране ка ванбуџетским корисницима, рецимо, теку издаци за набавку робе и услуга, отплата камата и слично.
Извори података за истраживању су Републички завод за статистику и Управа за трезор Републике Србије.
Државни динар по становнику на нивоу Републике Србије када се посматра ниво опште државе износи 139.9847,89 динара. Поредећи износе по регионима, за грађане Београдског региона издваја се већи износ од републичког и он износи 258.200,29 динара по становнику, што је за 84,4% више од републичког просека. Следи Регион Војводине, где се у просеку по становнику издваја 124.004,60 динара, што указује на износ која се налази испод републичког износа, а затим и Регион Западна Србија и Шумадија (96.039,50) и Јужна и Источна Србија (95.929,27) у којима су издавјања далеко испод републичког просека.
Када се пореди републички просек и износ државног динара по становнику по области, само две области имају већи износ од републичког просека и то Београдска и Јужнобачка област, с тим да је Нишавска област готово на нивоу Републике Србије. Најниже у односу на републички просек је у Пчињској области. Неједнак износ државног динара по становнику по областима најизраженији је у Региону Јужне и Источне Србије, где се креће у распону од 71.922,44 до 138.484,22 динара.
Најнижи ниво до којег је разложен износ државног динара по становнику Србије јесу појединачне општине. Највиши износ се издваја за општину Савски венац, док се за општину Прешево издваја најмања свота по становнику из буџетских средстава. Општина Савски венац, за разлику од других општина, има већи број запослених у односу на број становника који имају личну карту са пребивалиштем у тој општини (54.836 запослених, 40.030 становника).
У оквиру водећих 10 општина нашло се 7 општина Београдског региона, као и Нови Сад, Рача и Црна Трава. Општина Црна Трава са нешто више од 1500 становника нашла се међу водећим општинама услед високих износа исплаћених нето зарада запосленима, пензија и трансакција преко Управе за трезор у односу на број становника. У прилог томе говори и податак да више од половине становника општине Црна Трава чине запослени и пензионери (укупно их је 806), што није случај са осталим општинама.
Међу општинама које бележе најниже износе нашле су се општине из региона Јужне и Источне Србије и Шумадије и Западне Србије, а у највећем броју су то општине које припадају Браничевској и Мачванској области. Уочавамо да се међу последњих 10 општина није нашла нити једна општина из Београдског региона и региона Војводине. Даљом анализом утврђено је да просечан износ новца који се издваја за водећих 10 општина износи 502.639 динара, док је у случају последњих 10 општина просечан износ мањи за више од 10 пута и износи 43.755 динара по становнику.
Просек државног динара по становнику Србије на републичком просеку на годишњем нивоу износи 139.984,89 динара. Добијени резултати указују да поједине општине имају значајно већи буџетски динар по становнику у односу на републички просек. На првом месту издваја се општина Савски Венац са 1.646.305,20 дин на годишњем нивоу, а разлог што је динар по становнику у овој општини више од десет пута већи од просека у Републици јесте што се на овој општини налази највише буџетских корисника – државних органа и здравствених установа, као и велики број пензионера у односу на број становника (запослених и пензионера има око 68.000,00 а становника 40.000,00). Подсећамо да се, према овој методологији, запослени прате према месту рада (зараде су алоциране према месту рада тј. према адреси буџетског корисника, односно адреси припадајуће локалне јединице), а место рада и место становања се често не подударају, посебно у великим градовима као што су Београд, Нови Сад, Ниш, што је разлог за велика одступања буџетског динара по становнику од републичког просека у овим градским општинама (Стари Град, Барајево, Врачар, Палилула, Нови Београд, Нови Сад, Земун, Звездара, Ниш, Ужице).
Други разлог за „искакање“ неких мањих општина је неповољна старосна структура становништва, односно велики број пензионера у односу на број становника: тако у општини Црна Трава чак 52% становништва је на „буџетском динару“ (од 1.550 становника 600 су пензионери, а 200 их ради у државној служби). Слична ситуација је и у Бору (36%), Зајечару (37%), у Сенти (31%).